Нетко бјеше Божидар (Серафим) Џарић… !

О ШТАПУ СВЕТОГ САВЕ И ЈОШ О ПОНЕЧЕМУ…

Сваки вјерник или путник намјерник који посјети ризницу манастира Милешева код Пријепоља може, поред осталог, видјети руку Светог Саве и штап Светог Саве, велики број рукописних богослужбених књига непроцјењиве вриједности и позлаћених и сребрних црквених сасуда које никада нису припадале овом манастиру, већ вјековима биле у власништву манастира Свете Тројице Пљеваљске.
То непроцјењиво духовно и културно благо на волшебан начин је однијето из манастира Свете Тројице прије десетак година чиме је извршена највећа похара ове србске светиње у њеној историји дугој све до првих Немањића, а највјероватније и прије њих.
Иоле упућеном у историју Врхобрезничког манастира познато је да постоји много свједочанстава о бивствовању ових светиња у њему, а овом приликом ћу навести само запис археолога Артура Еванса који је средином 19. вијека у манастиру у непосредној близини Пљеваља видио штаку Светог Саве и његово Јеванђеље као и велики број златом и сребром окованих рукописних богослужбених књига и сасуда.
Причу о Светој руци принца Растка Немањића оставићу за неку другу прилику.
Познато је да је средином деведесетих година прошлог вијека из манастира Свете Тројице украден штап Светог Саве, али је накнадно пронађен у дијеловима, рестауриран и враћен тамо гдје је био вјековима у ћивот испред олтара Светотројичког манастира заједно са лијевом подлактицом Светог Саве.
Ове три светиње: рука, штап и ћивот Светог Саве чиниле су да манастир Свете Тројице Пљеваљске буде једно од духовних центара Старе Рашке и Старе Херцеговине све до данашњих дана. Њихово присуство у овој светињи сигурно је било пресудно и да овај манастир буде једина србска православна богомоља која никада није пострадала од Османлија.
Но… 19. јула, 1913. године, прота Милан Ђурић из Прибојске Бање тражи у писму упућеном игуману манастира Свете Тројице Пљеваљске, архимандриту Серафиму Џарићу, да му овај тајно преда штап Светог Саве како би исти био дат на поклон краљу Петру Првом Карађорђевићу. Ево дијела тог писма: „… Поч. Архимандрит Василије зимус кад је био у Сеници каже да има штап Св. Саве са којим је сахрањен, налази се у Св. Тројици. И као реткост понуди, на спомен ослобођења, да га преко г. команданта пошаље краљу, пошто је стар да се поштапље. И ту скоро јавише из Двора да хоће и да је потребан да као стар поштапа се по двору и ја сам упућен да примим, да ти дам реверс и да га однесем…“

Како и сам свједочи, архимандрит Серафим Џарић, иначе рођени Пљевљак, био је на живој ватри и тешкоћама коме ће се привољети царству: издати штап или не издати?
И одлучио се и упутио одговор извјесном проти Ђурићу који у оригиналу гласи:
„Високопречасном протојереју господину Милану Ђурићу, Бања
Високопречасни господине!
Част ми је одговорити на ваше писмо од 19. овог мјесеца, које сте ми послали по г. Владимиру Протићу, свештенику. У вашем писму стоји да је поч. архимандрит Василије раније обећао „штап Св. Саве“, који се овдје у манастиру налази, да га пошаље за краљев Двор. Не знам шта је поч. архимандрит обећавао, само знам за себе.
Штап Св. Саве чува се у ћивоту Св. Саве у овом манастиру од 300 година; он није никаква тајна, њега народ гледа сваке службе својим очима; и са страхопоштовањем прилази и целива. За штап Св. Саве знаде свако чобанче у планини и оно кад дође целива га, и чисто кад народ по обичају не би гледао у тај штап, он би изгубио веру и наду, која га је чувала 500 година у ропству под Турцима. Да није било оваквих светиња, као штап Св. Саве и других светиња, ви знате старину, да вам не објашњавам, не би од овога народа ни спомена било, те према томе, не би храбра српска војска имала кога ослобођавати и трошити животе, као што их је трошила прошлог рата са Турцима.
Издати штап Св. Саве тајно, да не зна овај народ, кога држи за највишу светињу, значи бити издајник овог народа и ставити себе у опасност и срамоту, као и то, под осуду и клевету народну, то себи не могу никад допустити.
Живот мој ако је потребан прије ћу вам га жртвовати, али штап Св. Саве тајно не могу вам издати. Јер кад ме нико не би за то издајство осудио, осудила би ме моја савест, што нисам као калуђер очувао оне светиње које су ми предате и које су моји преци сачували и мени их у аманет предали, да их ја мојим потомцима чисто предам.
Игуман манастира Свете Тројице
Серафима Џарић“
Нетко бјеше Божидар (Серафим) Џарић!

Рајко Палибрк