C O T I N A PANTA REI 2023
Ћеотина, Ћиотина – ЋОТИНА – онаква каква је текла временом и именом и много пре мене, па небих био учесник њеног преименовања у „Ћехотину“. Вук Ст. Караџић (1767 – 1864) један од највећих лингвиста тог времена, који је сакупио готову сву српску епску поезију, записа у песми „Куд се ђеде цар Немање благо“ и наводећи многе храмове и цркве и:
И Тројицу на домак Таслиџе,
Украј воде украј ЋИОТИНЕ.
А има Ћотине и у доста других песама, записа, Цариградском гласнику, код путописаца ( Гиљфердинг, Дедијер, Милка Бајић Подергин пише о њој у „Свитању“…)
Нема тог лета, а да се не сетим, нешто напишем, неку фотографију додам у мој албум „РЕКА- КОЈЕ ВИШЕ НЕМА“. Али, није то само сећање на реку, која је била река свих наших река, море, које је доста нас видело тек у младалачки данима, онако успут , или они срећнији са учитељом Драшком у дечијим одмаралиштима , Прчња, Сутомора…
Док су неки уживали на „морскоме плавом жалу“, певали и „плавушу бајну снили“ , други су били срећни са својом реком која је текла тихо поред града, и дочекивала нас у дуго чеканим летима, у којима смо и ми “ плавушу бајну снили“ са дугом косом и крупним црним очима…Пролазила су тако лета детињства, младост, животи…са њима и снове река је носила. ПАНТА РЕИ! Стварно , шта је веће проклетство, све заборавити, или се сећати свега?
Па ипак, нека сећања не бледе, бар на тренутке могу повратити нешто од онога што је било…
Јер, ништа на овом свету није вечито, до Бога милога. Нестајало је прво пљеваљско поље, и дошло се до реке и преко ње…Нису владари наше будућности знали за оно упозорење Андрићевог Алихоџе, који се позивао на рахметли Мула Ибрахима :
- Да је велика грјехота дирати у живу воду . одвраћати је и мјењати јој ток, па макар за један дан или сат…
Није се овде знало за „грјехоту“ а и много тога другог, па су наша места поред реке , нестала лагано баш као и наши снови који су настајали са њеним обалама и вировима , брзацима и тихим токововима…Отишла је тако и река заједно са нашим сновима , и нама, ваљда да нас чека на неким бољим местима. Остале су само црно – беле фотографије, нешто и њених заљубљеника , који за сваку ову фотографију имају своју причу , неки догађај у Црном. Белом , Женском Музиканском, бајковитим Буковима, тихом Савовом јазу, Швабском, Кадрењаку…знан још само њима.
Прво је изградња цементаре прогутала њен стари дрвени „Горњи мост“ , некада главнии једини ( са Доњим мостом) прелаз житеља Илинобрдске и општине Забрђе.
Рат је завршен, преживели су се вратили на ћотинске обале. Година 1947. тада популарни фудбалери градског ФД Јакић, овенчани славом успеха у првом купу Југославије: Ремзо Д. Нухановић, браћа Коле , Здравко, Миле и Добрило Драгашевић, Миленко Ж. Аритоновић. Браћа Драган и Растко Милинковић…
Није зимско купање, новитет времена садашњег. Ево једног од заљубљеника Ћотине који је посећивао и о Божићу. Бране Илић , члан соколског друштва , радио је то сваке године. Овога пута 1938. У друштви Пеше Бајића.
А најпопуларније купалиште , звано „Мушки“, а купале су се и женске, било је најпосећеније. Остало име из неких старих времена.
А само три године , пошто је у Кану Брижит Бардо демонстрирала први женски купаћи костим из два дела „БИКИНИ“, стигао је и на пљеваљску Ђотину: Драгојла, Велинка Кека, Милојка, Жанка , Милица у друштву Душка Н. Рабрена и Бата М. Божовића. Незаборавни , бајковити ЋОТИНСКИ БУКОВИ, далеке 1956.
А ово би се назвало 5х5. Готово све фотографије су групне. Нераздвојни другови и другарице. Кека, Жанка, Драгојла, Милица и Милојка и младићи са Раскрснице: Бато Ћопо, Славољуб „Струја“ Миле „Лико“, Вуко „Точко“ и Донко Секуловић.
На једном студентском одмаралишту у Задру, било је организовано такмичење у скоковима. Прво место освојио је тадашњи студент из Београда, Пљевљак Никола Никица М. Мирковић. Питали су после радознали и они други, где је учио те скокове:
- Где би него на пљеваљској Ћотини! Добро је да није било неког од мојих земљака, тешко да би био и трећи!
Рајкица са братом Славољубом супругом Момом, рођацима Јогославом и Пешом Бајићем, неког лета на Ћотини. Десно, у „Црном“: Вранић, Мишо Аритон. Милојка Вранић, Бато Божовић и Мишо Ст.Радичевић.
Бобан С. Шаулић, наш амбасадор и на Ћотини. Мила и Бруно и Букови, овековечени од поете Миша Ђ. Јанићијевића, – Злодолца, ваљда није у био у сазнању да више не постоје и не “ шуме и пјевају пјесму/ вјечито младу и нову/ данас веселу/ сјутра тужну / па опет изнова веселу…
На ћотинској обали: мој добри комшински другар Милош Мићко Маравић са гитаром, Љубо Ивановић ,Тања, Дубравка, Вера, Зорица , Биља, Оља… Може ли се ишта од овога поновити било када и било где ?
Кум је био бољи фудбалер, а ја бољи Ћотински пливач. Али, неко је одредио њега за морнарицу, а мене за пешадију! ЈНА ! С осмехом ја и то одслужих. Све је лако кад си млад!
Ево, баш одавде од овог висећег моста у Дуртовићима, промењен је ток Ћотини због изгрдање ТЕ Пљевља. Тако је нестао њен најлепши део, њено срце: Мијов, Женски, Музикански, Плоче, Букови, Мушки, Сељачки, Савов јаз, Швабски, Кадрењак… Остале су само избледеле слике, сећања која још трају. PANTA REI!
Београд, 30.08.2023. Војкан Т. Бојовић
Текст и фотографије забрањено користи и преузимати без сагласности аутора
