На жалост, све овогодишње свечаности матуре и њихове годишњице, имају боју тужних догађаја настрадале младости у школским клупама…Остају у неизбрисивим сећањима, међу свима нама и царствима небеским.
Пљеваљску гимназију основала је 1901.године Краљевина Србија као једну од четри у отоманском ропству: Пљевљима Битољу, Скопљу Солуну, а њен први директор био је Танасије Пејатовић (1875 – 1903) дипломац Велике школе у Београду, и један од најбољих Цвијићевих ученика и сарадника, по коме школа носи име.
Све то буди и сећања на давна ђаковања. На те дане у школским клупама, великом одмору, излетима, екскурзијама…И сви ти постматурски сусрети, сваких пет година, посвећени тим данима, догађајима који су чинили радосним наше прве озбиљније животне године, када само имали (на срећу) мало од свега овога данас, а опет ништа нам није фалило.
Хвала проф. Драгану Зуковићу, једном од оних који је пљеваљску гимназију, прошао као, ученик, професор, директор школе и срдачно нас дочекивао дуго година на нашим сусретима, а није изостао ни прошлог маја када је увеличао наш јубилеј, са новим, вероватно најмлађим директом школе проф. Бојаном Љ. Боровић Грујић. Хвала им још једном.
Време углавном брише трагове, бледе и нестају сећања, ма колико се трудили да их остављамо, на почетку писане по клупама, свескама. лексиконима који су били нека претеча данашњег „Фејса“, али бенигна, пуна наивности, духовитости и нежности, без вређања и пакости…
Немогуће је доћи до завичаја, а не проћи бар поред наше школе, загледати се у неке од прозора разреда у којима смо били, и покушати сетити се свих оних лица из I-7, II-6, III -3 и IV – 3: Аничић, Бајић, Бајчетић, Бојовић, Вуковић, Вукојичић, Голубовић, Дробњак, Ђенисијевић, Јовановић, Калезић, Капетановић, Крстајић, Лацмановић, Милићевић, Обрадовић, Остојић, Попадић, Радојевић, Радуловић, Симовић, Станковић, Телаћевић. То ми је остало „зиповано“ као онај први састав наше златне фудбалске репрез. из неких педесетих година п.в: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек Зебец!
Под тим кровом су се рађали они први снови, „да постанеш лево крило ил’ центарфор школског тима“, па сан о девојци из III – 6 плаве косе и црних очију… оним „великим“ утакмица из школског дворишта за првака школе. Ма какво светско првенство!
Стојим загледан у билборд на коме су најбољи ђаци, добитници награде „Луча“школске 2022. У позадини мој разред, и ја ту задњој клупи до прозора… Како бих волео да је било тих билборда у наше време, на коме би био и тим наше школе победник на гимназијади у Пријепољу, или онај, састав који је освојио прво место на „великом “ турниру за Дан младости 25. маја , када смо у финалу победили са 5-0: Мишко – Мунир „Телаћ“, Рајко „Лау“, Ранко „Тришо“, Војкан „Бруно“, Славко Шепић ,Томица, Бахро…Незаборавно IV– 3 под именом „Есперанца“.
Код нас тада није било „Вуковаца“ ни „Луче“, ни билборда, нормално било је одличних, не баш оволико као данас, свакако оних који су се у целости од првих школских дана, посветили учењу, и испред свог имена ставили оно др, мр инг… професори, директори, лекари, инжењери, па имамо у генерацији и једног академика САНУ, екс. амбасадора, поете, сликаре, спортисте, до дреса „Партизана“ и „чак“ локалног „Рудара“. Опет када се окренем на све то највише су ми остали у драгом сећању и били инспирација, они ликови из „задњих клупа“. (није то она Ћопићева „магарећа“)
Једном, на ово моје гласно размишљање о билборду, јави се Баја-„Контраш“, са другим предлогом, да се постави и билборд понављача ове школе!
- Билборд са понављачима ове школе, каже Боле, су они који су после одласка из ње направили успешне професионалне каријере у разним областима: привреде, културе, науке, спорта…? И уследи образложење:
- Ево само неколико , које ћу вам рећи, што из наше, што неких генерација, испред, или иза нас: Директор Геосонде, Дирекотор, у ЈАТ –у, Директор бродогрдаилишта, директор. Банке, директори у разним спортским клубовима, установама, културним друштвима, ижењери, професори…. То би каже, поставило неизбежно питање, кад су им понављачи тако успешни, какви су тек добри, врлодобри и „Луче“?
Памте се, нормално, они са знањима , таман као и професорска. Баш одлични били су Мунир , Славко, Бојо, Веса… али и ликови сa духовитим добацивањима, они налик оном Андрићевом са ћуприје на Дрини Владу МАРИЋУ: са шлосерским качкетом на глави, који спада у оне скромне људе који су довољни сами себи, ни са ким се не мере и не упоређују, захвално и мирно примају оно што им живот пружа и једноставно дају од себе све што имају и могу. А данас, неко чудно време, нека нова младост, зато капа доле , за све Мариће, бивше и будуће!
Ево и нас са једног финала гимназијског првенства, које је овековечила нека „Смена 5“ из Фото клуба, далеког маја на шљака терену наше школе …из времена оног Дучићевог :„…Остај недостижна, нема и далека – јер је сан о срећи више него срећа!“
Бгд. 07.06.2023 Војкан Т. Бојовић
