САОПШТЕЊЕ ПОКРЕТА ЗА ПЉЕВЉА
Коначно, дочекасмо и тај дан да му видимо леђа. Највећем издајнику праве Црне Горе, Црне Горе Његоша и Марка Миљанова, у којој чојство имало примат над јунаштвом. У тој Црној Гори се говорило, за оне који се окрећу како ветар дува, да су трокапићи. А он је толико капа промјенио, не зна им се број, да би 34 године остао на власти.
Ових дана чула се ријеч “крвомутник“ која, чини се најпрецизније, осликава његову политичку каријеру. Од када постоје Црна Гора, Бока и седморо Брда , нико толико мржње није посијао на мањем простору. Стару латинску лозинку „ завади па владај“, коју су користили сви окупатори, он је примијенио на сопственом народу. Почело је 90-тих од мржње према „шаху и шаховници“, до „цркве Србије“, како је уличарски називао Српску православну цркву.
Старо је правило да сви сијачи мржње на крају постану њене жртве. Умјесто да објеручке зграби шансу, коју му је пружио Дритан Абазовић, кад је формирао мањинску владу уз помоћ ДПС-а, и први подржи потписивање Темељног уговора са СПЦ, он је ту Владу срушио у парламенту. Било је јасно да његова политичка водиља више није разум него мржња.
Његов очајнички потез да уочи другог круга предсједничких избора доведе бошњачу дијаспору, да спашавају Црну Гору од великосрпске хегемоније био је на том трагу. На његову несрећу бошњачка дијаспора се показала, за разлику од својих лидера, достојна историјског тренутка. Нису пристали да калаузе његовој болесној амбицији. Показало се да су „резервоари“ празни ако се у њих не сипа из државних ресурса, исто тако и „џепови“ ако се прекину дотоци из државне благајне.
Чему вакат, томе је и вријеме, каже наш народ. Да је златио,а не што је жарио и палио био је вакат да оде. Његов развојни пут обиљежили су знакови, који ће свакако бити уписани у књигу Примјера нечојства и нејунаштва. Да набројимо само неке: „преламање мозгова“, црне тројке, пребијање и убиства новинара и политичких противника. Велика је обавеза нове власти да разријеши бројна неразјашњена убиства,понајприје: Душка Јовановића, Павла Булатовића, Славољуба Шћекића, Мома Вучетића…
Шверц дувана, трговина наркотицима уз формирање двије организоване криминалне групе које су о јаду забавиле Црну Гору, регион, па и Европу. На том дугом списку црних бисера су и: први милион, Прва банка, „ничија кућа“, прва концесија првом сину за прву мини хидроелектрану, први трајект Каменари – Лепетани првом куму, 44. милиона Првој банци и њихово враћање, кад се исти милион 11 пута вртио , нестанак државних гаранција од 50 милиона долара за кредит Абу Даби фонда, који је умјесто у државном трезору завршио у Првој банци. Бетоњерка, лименка, коверта, покрадени и отети референдум.
Да ништа није било свето, и да се ни од чега није презало, показује и рушење два Камена града, недавно упокојеног Ратка Вулановића , само зато што није подржао Милово конвертитство. Од времена рушења капеле на Ловћену , што су чинили Аустроугари и комунисти, већег варварства није било у Црној Гори.
Диктатор је отишао, али су остале његове тековине, које су све до једне биле у служби србомрзачке политике. Државни симболи који су усвојени у Скупштини без присуства опозиције, а ваљда би макар то требало да се усваја консензусом, ако ћемо бити држава равноправних народа и грађана. Протјеривање српског језика и ћирилице, упркос чињеници да и према последењем попису највише грађана говори српским језиком. Признање лажне државе Косово, иако је чак и Душко Марковић, у то вријеме предсједник Владе признао да је 85 % грађана било против тога. Приступање Нато пакту без референдума.
Мило је отишао, али ће му трагови још дуго смрдјети нечовештвом. Него да не мрачимо, што би рекли млади. А сад адио, и ко зна кад , и ко зна гдје? Тешко је бити пророк, али двије опције су на столу: догодине у Спужу, ако је по Божијој и људској правди, али је јасно да се он не може хапсити без зеленог свијетла из двије амбасаде. Друга је неко функционерско мјесто у Нато пакту да нас и даље брани од великосрпске хегемоније и „цркве Србије“
