Неће се наљутити велики Матија Бећковић, што ћу га у овом мом писању „злоупотребити“ тј. парафразирати један његов стих , па ето и ја имам;
- Једну представу детињу/ да сам живео некад у Требињу/и као да се сав мој живот збио / У граду у коме никада нисам био.
Требињска , херцеговачка Грачаница, Дучићева вечна кућа.
Али , имао сам прилике да се упазнајем са Требињцима, и преко њих и заволим овај бајковити град, за кога у хвали , његови житељи кажу, да му је Дубровник предграђе… Први Требињац кога сам упознао мој дивни друг из сарајевских бруцошких дана, Рајко Томашевић Томи, па колега из београдске Инвестбанке Мирослав Гркавац, од кога ми оста романтична прича о три његове гимназијске другарице, које су увек у школу и из школе ишле заједно, и остале упамћене, а по чему другом, него по девојачкој лепоти: Весна, Албина, Слободанка. Па онда моји спортски другови, Рајко Мичета из завичајног ФК Рудара, па кошаркашки идоли: Бодирога, Даниловић, Гуровић, Радмановић, а посебно они из маленог београдског КМФ Требиње у коме сам сарађивао: Maрко Сикимић, Тихо Туфегџић… и Огњен Бабић , контрол- лета , кога сам прозвао требињски Ален Делон.
Са Томијем , у бруцошким сарајевским данима на Бјелавама, далеке 1968.
Али мој повод овог писања је фотографија из овог текста као и то да је, један од мени најомиљенијих песника Требињац Јован Дучић, у чијим сам се стиховима налазио верујући: “ Да је сан о срећи више него срећа“. Дучић је први, на свету, подигао споменик свом, а и нама многима , узору и лучи на свим нашим путевима страдања и васкрснућа, великом, непролазном Његошу у свом Требињу . Био је ово почетак велике Дучићеве идеје да вољеном граду, поклони Алеју великана и кренуо је у њену реализацију од Његоша. Осокољен што је имао много оних који су га подржавали , све до краља Александра, први му се јавио вајар Тома Росандић и урадио му на поклон Његошеву бисту, а Министарство војске је по наредби краља
Александра , даривало један велики трофејни аустроугарски топ, од кога је биста изливена у Мађарској. Пројекат за пиједестал је рад арх. Драгише Брашована, и урађен је од гранита из Јаблаице.
Свечаности откривања споменикa на Тројичиндан 27.маја 1934. Је била величанствена, а они најстарији житељи , сведоци тог догађаја говоре, да такву радост и госте, овај град није више никада имао.
. На откривању споменика, Дучић је између осталог рекао:
- Од јутрос Његош постаје на овај начин почасним грађанином немањићког Требиња.
Ако се није могао сачувати на Ловћену, Требињци су успели да га у несретним деведесетим бране и циглама! Хвала великом Дучићу, верујем да ће Требињци, остварири Дучићеву идеју и да ће заживети Алеја великана а друштво Његошу правити и Тесла, Пупин, Андрић, Шантић, Ђура Јакшић, Змај, Бранко Радичевић, Урош Предић, Момо Капор, Рајко Петров Ного…
Није Београд заборавио Дучића. На Калемегдану у вечном разговару са Алексом Шантићем.
КМФ Требиње члан лиге Београда. Марко Сикимић , тренер а када затреба и голман!
Како је Требињац Огњен Бабић ,из Контроле лета, окупио петорку кошарке репрез.Србије: Штимац, Јокић, Огњен Бабић, Тео, Симоновић и Радуљица, за успомену и дуго сећање.
Хвала мојим Требињцима, на дружељубљу и пријатељству, на свему што ми достављају о свом граду, па и ове фотографије Његошевог споменика, као доказ да су га чували и сачували у тешким „деведесетим“ годинама. Хвала им и на сталним позвима да дођем у мени драги град. Даће Бог . Срешћу се и са требињском Грачаницом, сокацима Старог града, платанима, чаробном реком , „Анђелкином капијом“…и надасве Његошем окованим непролазности његовог дела, а можда однекуд избију и оне три Мирославове гимназијалке: Весна , Албина и Слоба…у сјају неке нове требињске младости…
А док оне не „избију“, ево трилинга девојачког , пљеваљских гиназијалки. из неких мојих времена.
„Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.“
Београд, 11.12.2022 Војкан Т. Бојовић, Пљевља
ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ ДОKУМЕНТАЦИЈЕ ВОЈKАНА Т. БОЈОВИЋА БЕЗ ПРАВА ПРЕУЗИМАЊА И ПРЕСНИМАВАЊА
