Чудни аршини црногорског правосуђа и служби социјалне и дјечје заштите
БИЗНИС ПРЕЧИ ОД ДОБРОБИТИ ДЈЕЦЕ
Малољетни дјечак М.С. 14 година и дјевојчица Н.С. 10 година, не могу да станују у празном стану њихове мајке у Пљевљима, већ са својим оцем у подстанарској гарсоњери од 20 м2, без елементарних услова за нормалан живот и одрастање!
Тако ће бити и даље ако остане на неправоснажним пресудама које су донијели Основни суд у Пљевљима и Виши суд у Бијелом Пољу, претпостављајући материјални интерес и својинска права једног од разведених родитеља добробити њихове малољетне дјеце. Иако судски спор који разведени родитељи воде управо око права дјеце да станују у празном стану, који је власништво њихове мајке, траје дуже од годину дана, нису се огласили други државни органи којима је управо брига о интересима и добробити малољетне дјеце основни посао.
Одлуке поменутих судова утемељене су иначе на наводној чињеници да мајка дјеце И.М. живи у стану у Пљевљима, иако је општепозната чињеница да она више од 5 последњих година живи у Будви. Стан који се на њено име води у Пљевљима и у коме су до развода живјели она и њен бивши муж М.С. са дјецом, сво то вријеме је или празан или се рентира! Наиме, судским одлукама након развода малољетна дјеца додијељена су на родитељско старање оцу, који је са њима након развода морао напустити стан који се води на њихову мајку и његову бившу супругу И.М, јер је она у том тренутку живјела у предметном стану. Од развода, већ годинама, они су подстанари, док се И.М. убрзо одселила из Пљеваља а стан који се води на њено име је празан или се рентира.
Занимљиво је да ни судови као ни други државни органи којима би брига о дјеци требала да буде посао, нису провјеравали да ли И.М. заиста живи у Пљевљима, али су као одлучну чињеницу прихватили њену тврдњу да она управо живи у Пљевљима јер ту има пријављен боравак. Због тога се у пресуди Вишег суда из Бијелог Поља, између осталог, каже:
- При том је (Суд) имао у виду чињеницу да је мјесто пребивалишта тужене у Пљевљима, те да живи у предметном стану, заједнички живот тужилаца и тужене у истом стану не би био примјерен најбољем интересу дјеце обзиром на и онако нарушене односе између бивших супружника… па сам боравак дјеце у таквим условима не би испунио сврху којом је ова службеност установљена.
Тако су формални разлози утемељени на неутврђеним односно погрешно утврђеним чињеницама надвладали истину и бригу о стварној добробити дјеце, о којој се стално говори и у пресудама које их осуђују на подстанарски живот.
Они сада живе у непосредној близини стана у ком су живјели и одрастали када њихови родитељи нису били разведени и у прилици су, иако малољетни, да се увјере како у том стану не живи њихова мајка, али то право не дозвољава ни њима као својој малољетној дјеци.
Њихов отац М.С. тврди како је прије неколико дана сестра његове бивше супруге М.М, иначе љекар, у предметни стан усељавала подстанаре. Тиме је, тврди он, настављена криминална спрега између појединаца у државним органима и његове бивше супруге и њене сестре, које обилато помажу и неке невладине организације, а на штету његове малољетне дјеце. Тужба коју је он покренуо са својом малољетном дјецом, како би могли до пунољетства становати у предметном стану, већ мјесецима је на Врховном суду.
Судовима као ни Центру за социјални рад у Пљевљима се не жури нити их брине зима која долази. М.С. и његова сестра Н.С. живјеће и даље у једној подстанарској соби са својим оцем, спавати у једном кревету, док ће њихов отац за одмор користити расклопљени пољски лежај…
Како и да ли је могуће повјеровати да је то у складу са законима ове земље и међународним конвенцијама и прописима које брину о добробити и правима дјетета? Шта су коме скривили четрнаестогодишњи М.С. и његова десетогодишња сестра Н.С?
Извор http://pvsvitanje.me/
