У трагичној, али славној историји српског народа, свитало је много тешких и горких Ђурђевдана. Један је опјеван и у најтужнијој народној пјесми прошлог вијека, коју је својевремено обрадио познати музичар, Горан Бреговић. Постала је планетарни хит, пјевала се и данас се пјева, на више свјетских језика. „Ђурђевдан“ је годинама изводила култна сарајевска музичка група „Бијело дугме“, која је пунила хале и тргове широм тадашње, велике државе.
Далеко било, да је шести мај 2020. године, као онај који је 1942. освануо Србима у тадашњој, фашистичкој НДХ. Тог прохладног и кобног дана, полиција Независне државе Хрватске припремила је, у четири сата ујутру, незаборавни „ђурђевдански уранак“. Више од 3.000 сарајевских Срба, потрпано је у сточне вагоне без прозора и упућено на „бесплатни теферич у Јасеновац“, како су им тада говориле комшије, друге вјере. У тим вагонима смрти била је таква ситуација, да се на путу до Јасеновца угушио сваки трећи „путник“! Усташе су заковале све прозоре, да не слушају пјесму о Ђурђевдану, која се заорила из грла ових страдалника.
Свака сличност са данашњим временом и режимским поступањима у Црној Гори је случајна. Али, само ради подсјећања наших грађана, наводимо неколико дешавања која су обиљежила овај шести мај у Пљевљима. Након хапшења и привођења свештеника Српске православне цркве широм вјечне Црне Горе, чак и самог Митрополита, ухапшен је и наш млади суграђанин, опозициони активиста, Велимир Чабаркапа. Безгрешна је влада и њен премијер када им на броду нађу 500 килограма кокаина, а крив је човјек који је о томе иронично писао стихове, на Фејсбуку. Слава пендрек демократији Монтенегра и слободи говора!
Овај Ђурђевдан ће, вјероватно, остати упамћен и по томе што су полицајци с пиштољима и пендрецима „саслуживали“ свештеницима у порти цркве Свете Петке. У порти, јер се у саму цркву није могло. Не дају Кенан и Милутин, а љутио би се и Душко! Али, кажу, никада не смета мали, него криви дио. Ако се не може до светог олтара и икона, како може стотину њих истовремено у Воли, Макси или Францу? Интересантно је и казивање једне наше суграђанке. Када је, на Ђурђевдан (иначе њена породична слава) покушала да уђе у цркву Свете Петке, зауставио ју је полицајац, иначе познаник од раније. Културно јој је објаснио да се унутра не може. На њено питање, шта он ради ту, одговорио је: „Не знам ни ја, али знам да морам и да ми никада није било теже!“ Слава погаженом уставном принципу једнакости и загарантованим вјерским слободама!
И на крају, само да онако питамо, јесу ли се придржавали мјера ови јунаци што уочи Ђурђевдана, по други пут срушише таблу – тробојку на брду Боровац. Јесу ли се кретали у групи, ко су и колико их би забога, имадоше ли маске и рукавице? Да ли су држали прописану дистанцу од два метра, док су под окриљем ноћи, јуначки јуришали на металну конструкцију мрске им тробојке? Има ли Тебе, државни тужиоче, ко год да си и какав год да си, је ли табла некаква и нечија имовина, па да је к’о зрно соли?
Но, како год било, ми, вјерни народ пљеваљски, и даље не дамо светиње и вјерујемо им бескрајно и безусловно. Вјерујемо и надамо се у Тебе, Свети Георгије. Не сумњамо да је твоје свето копље оштрије него икада, да је спремно за аждају која те гони и у овом времену. Пендреком се на Тебе никада могло није!
ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА
