Упокојила се у Господу игуманија манастира Дубочицe
На дан молитвеног прослављања Сабора Светог Архангела Гаврила, у манастиру Дубочица 8. априла ове 2020. године упокојила се у Господу игуманија мати Магдалина (Савковић).
Рођена је 7. фебруара 1945. године у селу Прибељци код Шипова, од оца Шпире и мајке Анђе. У манастир Моштаницу, Бањалучка епархија, отишла је 1964. а замонашена 1968. године у манастиру Пакри, Епархија славонска, у ком је провела наредних 27 година. Ратне године у Хрватској провела је у манстиру Свете Ане код Дарувара, Епархија славонска, са неколико мјесеци избјеглиштва у Бањалуци. По договору и благослову надлежних епископа мати игуманија Магдалина је 2002. године премјештена из Славонске епархије у Милешевску и постављена за игуманију манастира Милешева. Године 2003. дошла је у манастир Дубочицу и остала све до упокојења 8. априла 2020. године, „недуго након Божанске Литургије Преосвећених Дарова на којој се причестила Животворним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа“.
У једном од ријетких писаних свједочанстава о њеном животу у часопису „Пут, Истина и Живот“, бираним ријечима говорио је архимандрит отац Гаврило, игуман манастира Лепавине, Митрополија загребачко-љубљанска.
Нашао је те 2000. године у манастиру Свете Ане код Дарувара, за који вели да је „једна од светиња која већ неколико стотина година нашем народу у Хрватској осветљава уски пут ка Богу и пружа му духовну утеху… на духовној стражи мати Магдалину, која је током свих ратних година – изузевши осам месеци проведених у избеглиштву – била у манастиру и одржавала га. Њеним непоколебивим стајањем то се духовно огњиште нашег народа, макар и тињало, ипак није угасило, па јој је за усрдни труд и ревност Његово Преосвештенство епископ славонски Г. Сава доделио чин игуманије“.
У разговору вођеном за вријеме Васкршњег поста 2000. године, вјероватно једином интервјуу који је за живота дала, мати Магдалина није испричала само свој животопис до одласка у Милешеву, већ посвједочила и страдање Српске цркве и њеног клира током и послије ратова на простору бивше Југославије. Ријечима из народне језичке ризнице и дубине вјерне душе православне описала је страдање Цркве и народа, али не заборављајући ни једног тренутка да нађе ријечи разумијевања и за најтеже грешнике и преступнике, а особито њихове ближње који због њих трпе. Будно је пазила да на гријех не одговори гријехом: „да ја никог не преварим; ако мене неко превари, то је његов гријех“, цитира је отац Гаврило. Неки примјери праштања показују готово непојамне размјере елементарне људскости, својствене Српској православној цркви а у овом времену готово ендемске. Тако на крађу са манастирског имања мати Магдалина резонује „Јесам тада била мало љута, али нисам му ништа приговорила, нисам му ништа директно рекла јер сам знала да је болестан на срце“. Или „Они ме питају хоћу ли га тужити. Шта ћу га тужити? Нећу пропасти, даће Бог однекуд“.
Импресивно је са колико живости се сјећала и најситнијих детаља који су у тешким данима и годинама током и након рата значили помоћ и доброчинство њој, сестринству и манастирима у којима је служила. Од шоље чаја до комада хљеба, или благе ријечи разумијевања и подршке.
Таква, једноставна и свима разумљива, али и присна и блага, била је и њена подука вјернима „Нека се увијек уздају у Бога, нека увијек чине добро, нека редовно иду у цркву… Да не замру наши манастири, него да има ко да пали кандила и свеће…“
Такву ће је памтити и многи Пљевљаци који су одлазили у манастир Дубочицу али и многи ини вјерници и намјерници који су свраћали у ову древну светињу.
Мати Магдалина отишла је на вјечну духовну стражу својој Цркви и народу.
У блаженом уснућу вечни покој подај Господе, уснулој слушкињи твојој, високопреподобној игуманији Магдалини, и учини јој вечни спомен.
M.K.
