SREĆNA VAM NOVA GODINA!
I DA VAS NE BOLI ŠTO VAS JE BOLELO – I DA VAS VOLI SVE ONO ŠTO VAS JOŠ NIJE VOLELO ! BAŠ TAKO NAPISA VELIKI DUŠKO Radović.
A ja evo sledeće:
Sećate li se , kada ste poslednji put dobili , ili napisali neku čestitku, onako preko PTT, i nežno bacili u poštansko sanduče, pa još neke pečatili i polјubcem? Mora da sve one imaju mnogo godina, iskrenih želјa od dobrih drugova iz gimnazijskih, studentskih, vojničkih i onih dana posle… Neke su se izgubile, baš kao i drugarstva, prijatelјstva, lјubav… Zamisli, sve to nadživele neke obične čestitke, komad šarenog papira sa jelkom i deda Mrazom…Ali, ipak, neke imaju vrednosti , bar one intimne prirode, kao ova od devojke iz moga grada , iz druge klupe do prozora … Ili mog večnog i vernog druga, „levog krila naše školske „Esperance“…
Prelistah „Album života mog“ i oživeše oni hladni, snegoviti i magloviti dani zavičaja, lako potrošeni prvim lјubavima i onim nedorečenim ili i ne započetim , ostajući, kako u stihu, Desanka Maksimović:
Da se zauvek pamte ,
Oni s kjima se grlili nismo,
Čije su nam usne ostale nepoznate,
Kojima smo s proleća pisali pisma.
Neke , sačuvane ( ko je mogao znati, i to za sva vremena) čitam redovno i nikako da razaznam , da li je između nas sve to bilo prijatelјstvo ili lјubav? Nikad nije bilo ničega , ali oduvek je u nama gorelo i bilo „nešto“! Šta? Prijatelјstvo ili lјubav? Ništa, ili je to ipak „NEŠTO“, što je i sve ovo sačuvalo tako dugo…Ili je i to ono, ko je bio volјen, zaboravio je – uspomene imaju samo oni koji su volјeli! Jer kako i zašto bi ove čestitke, uredno overene pečatom našeg zavičaja…trajale i do ove 2020!
Da, ne živi se od uspomena, ali sa onim pravim ljepim, živi se lakše i bolјe!
Ili, sa jednog grafita: DA LI JE VEĆE PROKLETSTVO – SVE ZABORAVITI, ILI SE SVEGA SJEĆATI? I da ovo pisanje nebi bilo sami lično – emotivno, evo iz moje kolekcije čestitki, jedan prilog ( može nekome poslužiti za slična pisanja) kako se to radilo pre skoro jedan vjek kod pravoslavnog srpskog živlјa u Plјevlјima. Sve do završetka Drugog svet. rata, nije se 31.12 dočekivala i proslavlјavala Nova godina. Slavski dani i dolazak novog lјeta bio je Božić. Slavio se zajednički i Vaskrs, Savindan, Trojičindan, Petkovdan, i krsna slava, i u mojoj arhivi su samo te čestitke. Evo jedne od desetine, koju je primila iz Ivanjice(ujčevina) za Vaskrs 1925. Miroslava Mira Đenisijević (1911- 1946) ćerka Voja Đ.Đenisijevića) rof.plјevalјske gimnazije.
*** Zahvalјujem porodici Mileve V. Đenisijević Nedić i njenom sinu Mihailu Mišku S. Nediću ( 1937- 2019) na ustuplјenoj dkumentaciji.
autor, Vojkan T Bojović
