Кажу да је ум људски коначан, а да за глупост не постоје границе. Чак и да се прије није вјеровало у тачност ове тезе, сада би власт црногорска оповргла сваку сумњу. Вирус колективне амнезије почео је још средином деведесетих, да се преноси са Шефа на остале сараднике. Упућени кажу, да су то ваљда последице ратних страхота. Оног чувеног „Рата за мир“, после ког су, преко ноћи, престали да буду оно што су до тада били и оно што су им били преци. Јавност је дуго вјеровала да нису баш сви чланови ДПС-а „позитивни“ на вирус заборављања вјере, поријекла и историје. Многи су помињали извјесног Душка Марковића, надајући се да је дугогодишњим радом у службама безбједности, стекао какав такав имунитет. Да му та пошаст још увијек није прешла од Шефа и осталих „обољелих“ другова. Али, показало се управо супротно. Да Душко Марковић, не само да нема „неопходна антитијела“, него да сваки дан тежи да постане „позитивнији“ од свих осталих па и од самог Шефа. Последњим текстом у Побједи, који је посветио славном Тринаестом јулу, Душко је тежећи да превазиђе Њега, успио да надмаши чак и самога себе! Јасно и гласно, премијер Монтенегра у, замислите, ауторском тексту, ставља знак једнакости између фашизма и Светосавља! Нема, дакле, сумње чије су ријечи нити да су му новинари „истргли из контекста“, односно погрешно га интерпретирали. Човјек је аутор и поноси се тиме. Мора се признати, ни њему није лако. Бити цијелог живота у свему „други“, горак је осјећај! Двојка, рекли би млади у жаргону. Антифашизам је по Душку, дакле, све оно што није Светосавље. Шта је по истом аутору онда фашизам, није тешко закључити. Без коначног обрачуна са Српском православном црквом и са Светим Савом, многима у Монтенегру, изгледа нема лијека. И сви трагови воде ка тој „пећини“, нема сумње. Но, од наследника и промотера идеологије Секуле Дрљевића не треба ни очекивати другачије промишљање и дјелање. Премијеру Марковићу, иако си двојка, морао би да знаш, да је антифашизам, између осталог и када: – све цркве, вјерске заједнице и народи имају иста права,- предсједник државе плаћа порез,- и пљеваљски угоститељи имају иста права као подгорички, цетињски или будвански,- када се не краду избори и купују људске душе,- када се суди поштено свима, макар се звали Светозар, Миго, Душко или Мило- када се не узима 18.000 евра од радника градске чистоће за потребе изборне кампање ДПС-а,- када се направи пут за Бобово, а не када се лаже да ће се направити, пред сваке изборе,- када се истински води рачуна о животима и здрављу грађана Пљеваља, а не само кроз лажна предизборна обећања,- када се умјесто качења државне заставе на димњак највећег загађивача у Европи, коначно изгради други блок Термоелектране Пљевља,- када се постави питање одговорности локалне власти у Пљевљима, за бачених „тричавих“ шест милиона у постројење за отпадне воде, које не ради и ко зна да ли ће икада радити,- када смогнеш снаге, иако си мали, да осудиш Ердогана због Свете Софије,- када држава не прогони цркву која ју је створила, њено свештенство, монаштво и вјерни народ. Све ово и много тога још, јесте антифашизам, на чијим темељима и стубовима мора почивати Црна Гора. Не буде ли нам Светосавље један од каменова темељаца и убудуће, добра неће и не може бити. НЕ ДАМО СВЕШТЕНИКЕ И СВЕТИЊЕ!
