Naslovna Najnovije vijesti Pljevaljska tri dana – na kraju ljeta 2019.

Pljevaljska tri dana – na kraju ljeta 2019.

0

Bogu  hvala, i  ovog  septembra došao  sam  do  zavičaja, do dragih  mesta , večnog  boravišta  mojih  dragih roditelјa, do novih susreta sa mojim  školskim , sportskim i  ostalim  drugovima, „čaršijanima“, onim  sa  Raskrsnice, Džemata, Trebovine, Moćevca…

  A  nije  bilo  lako  doputovati- Kupim  katru na Bgd.  stanici i na  peronu  br.16  dočeka  me  neki  kombi – furgon, koji  se  već  u Žarkovu  pokvario. Kada  je  došao  drugi, nije  mogao  da  krene  dok mu  nisu  promjenili  točak… Gepek  nije  imao  pa  smo  torbe  i  rančeve, držali  u  krilu!  I  tako, putem  u  rekonstrukciji od  08,oo do  17,oo ,  dok  konačno  ne  ugledah  „OAZU“…Vode, vode…

VAROŠ – MOJA  „OAZA“…

Neki „Varošani“ mi  kažu  da  mi  oaza  nije  Varoš, nego  Potrlica ! Nije  Varoš  samo  jedna  ulica, nekada  Kralјa Aleksandra, sada V.  Jakića. U Varoš  su  se  „ulivali“  i Bajića  sokaklije, i čaršijani, pa iz  sokaka tj. ul V. Đenisijevića kao  i  oni  iz Dževaira, pa  i  Potrlice . A  sve zajedno  vezala nas je  čarobna  Durgatovina, i  lјeti  i  pogotovo  zimi…Nekada  je  tu  bilo  i  korzo,  a srpsko varoško groblјe, svedok je  tih  davnih  vremena…Opisao  je detalјno  plјevalјsku  Varoš Saša  Starčević u  našoj  knjizi „Plјevlјa  i  Plјevlјaci ‘2“ i kao  „profesorsku  koloniju“ jer tu  su  stanovi i  stanovali: profesori. Vojin Popović, Momčilo  Poleksić sa  suprugom Spasenijom i sinom  Miškom takođe profesorima,  Đorđe Kalazić, Jovan Joco Laušević, Dragoslava Leovac , Milivoje Šlјukić, Buba  i  Zorica  Bajić, Zpran Čović sa suprugom  Dušankom, Čović Miodrag , Draginja i Mišo Zečević, Marković ..Varoš  je  još  uvijek sa   dosta  divnih  bašti i dvorišta, Ninini vrtovi, Kneževića, Janjuševića  dvorišta, i  dr… 

Svratih  do  dragih  Bajića, za  koje me  veže  vjekovno  prijatelјstvo naših  porodica, a  slatko  od ruže,  vrati  u  „daleke drage  dane  nesvele“, na  istu  onu  teglicu, koju mi  je  majka  spremala. Ma  odlično  po PV „recopisu“!

Ma jeste put  bio  dug, kao  nekada preko  „Savinog lakta“,  ali nisam  zakasnio, niko  me  ovde  više  ne  očekuje, ne  čeka, iznenađeni  su  kada  me  sretnu…ma  jedni  te zaboravili, drugi te se prisećaju treći   i  ne  poznaju…

Pa  ipak,   nije  baš tako. Evo  ko  se  uvijek  obraduje, dočeka, ko  me  iz  zavičaja najviše  zove, i  o  praznicima  i  drugim  danima, brine  i  pita  kako  sam ! Moja  sestra  Dana. Od  Boga  joj zdravlјe. Jedna  od  Božaninih  pet  ćerki, o  kojima  se  pjevalo: Kad  Božana  uda šćeri, u  Bare ( Kralјske) se  ti  po..ri !    Divno  je  sunčano  jutro, evo  sa  lakoćom  dolazim  do  večne  kuće  mojih  roditelјa, strica, dede  Maksima i  babe  Hristine, brata Miodraga…Nema  vjetra, svjeće lagano  gore…Ovo  je  mjesto  na  kojem se poznajemo  mnogo  više , nego  na  čaršiji. Palim  svjeće za  pokoj  duša  i  rođaka , komšija, školskih  drugova i  profesora…

A  onda  uskim  putem manastirskim, kojim  sam  nekada  davno trčao  do  Moćevca  i  stadiona, do  Breznice, koja  bi   i o  meni  mogla nešto  ispričati…Potrošio  sam  i  tu  dosta  vremena, a uvijek sam je  obilizao, poštovao, opisivao  i  snimao…Evo  i  sada.

Ovaj  mostić  na  Breznici, napravlјen  je pomoći  M-ra Sv. Trojice 1937.. Tako  su   vjernici mogli  lakše  dolaziti  do  hrama . “ Savezničkim“ bombardovanjem Plјevalјa 1944. Most je bio   oštećen. A  tokom  opravke, 1950. jedan  od  radnika tadašnjeg  građ.komunalnog  preduzeća, iskoristio  je  Todorov  odlazak u  Opštinu i  skinuo ploču  „1937“. Pravdao  se  da  su  mu  to  naredili !? Ipak, ostala  je  fotografija, tako  da  se  zna  godišnjica gradnje ovog  mostića.

Nikola Nikica M.  Mirković sa svojim  škol. drugom , Gavrom Vukovićem, na mostiću  na  Breznici 1950. godine.

Ne sjećam  se  da  je  nekada  Skakavac bio  bez  kapi  vode kao  ovog septembra 17. 2019.

Ulaskom  u  grad, srećem  se  sa  mojim košarkaškim drugovima, kumovima  i  komšijama: Kum  Nvak Nole, Minja… Radim  „selfi“…Nisam  mu  još  baš vičan…Tek da posluži za ovo pisanje.

Da  nam je još  odigrati, koji  basket  u  „klaker“  ili  u  po  beli  dinar…pa  svratiti  kod  majstor Dobrivoja na „Jupi“  i „Koktu“…

A  košarka se i  dalјe  igra, neki  novi  klinci,  ono na  našem stadionskom  košu  nema  nikoga, ali na  Gukama , treniraju, igraju  i  na  dva  koša…. Biće  nešto !

Nismo mnogo  toga  imali, a  ništa  nam  nije  falilo ! Igra  beše jedino  nam  blago…

Hram Sv, Georgija , 16.sept. 2019. na plјevalјskim  Gukama. Dugo  je  građen, a danas divno  zdanje  za  pokolјnja  i  vjeru  prađedovsku.

Snimak hrama Sv.Georgija  koji  sam  napravio pre  ravno  14.  Godina. Neka  je  srećno  i  bogougodno svima  koji  su mu  dali  i  pomogli  da  ima današnji  izgled  i  sjaj.

Ovako  je  tekla  gradnja  hrama 2009.  godine.

Veliki  košarkaški  zalјublјenik  i  pregalac Miki  Jelovac  ne  odustaje. Pravi  „lokomotivu“  seniorski  tim PLjEVALjA za  Drugu  ligu, koja  će  da  vuče i ostale  mlađe  selkcije.  SREĆNO!

Čaršija…

Doći  u Plјevlјa, a  ne proći  čaršijom..to  je  kao  da  i  nisi  dolazio. Opisana, zapisana, opjevana, naslikana, nacrtana…  Ima  još  onih  koji  pamte  njen  korzo, posebno onaj  subotnji i o  praznicima. Ma dolazak na  korzo  ovde  je  uvek  bio  praznik. Branko, Ljušov  sin i Marka Banovića unuk, napisa  o  njemu  i  knjigu.  Koliko  je mladosti  tu  ostavilo  tragove? Bilo kako  bilo, ali  Plјevlјaku  je  dan  propao  ako  bar  nije  „skoknuo“ do  čaršije. Jer  staro  je  pravilo ovde:

  • Izađi  do  čaršije, nekoga  ćeš  vidjeti, sresti, porazgovarati, snekim  i  kafu i  rakiju  popiti, ali  ako  ne  odeš – e  to  ti  je  propao  dan !

Pitaju  me, kako  mi  se  sviđa  „nova“  čaršija ?  Pa , šta  ja  iz  BG da  vam  kažem, bolјe je  od  onog od pre  godinu  dve, a  još će  se  sređivati… I  ja  vjerujem  kao onaj  Andrićev Alihodža, da  će biti onih  umnih a  duševnih  lјudi, koji će  za božju lјubav  podizati  trajne  građevine , da  bi  zemlјa  bila  lepša i čovek  na  njoj  živeo lakše  i  bolјe.“  Ali, one  „moje“ čaršije,  kao  i  mnogo  toga  drugog – više  nema  u  zavičaju. Jedno  vreme  gradi, drugo  ruši, pa  opet  gradi…

I  eto prvi  mi čaršijsku  dobrodošlicu, poželјe,  jedno psetence, avlijaner, mješanac, neponovlјiva  genetska  kombibacija, maza sa  preljepim  okicama.  Pre  bi  ga  uzeo  nego  ovog  rasnog hrta mog drugara Đonda, sa  pedigreom  i  svom  jačinom  i  vještinom…

Huseina  pašina  džamija, jedna  od  onih  građevina koje  traju  kroz  vjekove . Kada je 1911.  grom  uddario  i  porušio  minaret, u  njenoj  obnovi  radio  je  i  moj  deda  Maksim ( 1852 – 1945) sa  debarskim  majstorima. U  svoju „tajfu“ zaposlio  je  i  svog  sina , moga  oca  Todora ( 1900 – 1987) koji  je  vukao  čekrk  i  pomagao  majstorima. Čitavog  života zapamtio  je  da  je  tu  imao  prvu  zaradu. Jednu  medžediju!

Teško  je  u  tri  dana sve  obići i  stići, Ali , kao  i  uvijek  dođoh  do  mog  dragog „školskog“ druga,  krila  naše gimnazijske  „Esperance“ Ranka, sa  novim  Albumom generacije 400 + fotogr. Ovjerio  mi  to  Rankiša sa  ocjenom –  odličan !

A povratk, pa  pošto  platih u dolasku  na mostu, ćupriju  sam  prošao  mirno – odlično. Do Prijepolјa, autobusom, društvo  mi  pravio „školski“ i  sarajevski  drugar  Vukoman  Vule. Hvala  mu.  A  onda  na  voz. Ni  minut  ne  kasni. Komforan, čist…U  Priboju  na  slobodno  mjesto  do  mene  dolazi Želјko  Zekov. Oduševio  me  znanjem o prošlosti  Plјevalјa  a  i  drugim stvarima iz  istorije. Ogrješih  se, svo  vrjeme  ga  oslovlјavah  sa  g – dine majore, a  on mi  tek  pred  Beogradom  kaže  da  je p- pukovnik: Izvinjavam  se g- podine p- pukovniče  i  pozdravlјam.

Nema  fotogr. bez  f – aparata. Ali  kada  nema đevojke  i  „selfi“  je  dobar,  za  drage  uspomene. I  uvijek,  posle svega pitam  se:

DA  LI JE  VEĆE  PROKLETSTVO  SVE  ZABORAVITI ILI  SVEGA  SE  SJEĆATI !

Fotografisao i pisao: Vojkan T Bojović