multimedia_foto_2015_09_11_vito-nikolic Najnovije vijesti

Novo čitanje Vita Nikolića



 

U organizaciji JU Narodna boblioteka „Stevan Samardžić“, sjutra u 19 sati u sali Skupštine opštine Pljevlja održaće se književna tribina „Novo čitanje poezije Vita Nikolića.“ entralna tema Tribine, pod nazivom „Pjesnici o pjesniku“ biće čudesna poezija Vitna Nikolića.  Ovoga puta centar književne tribine pod nazivom „Pjesnici o pjesniku“ biće poezija Vita Nikolića.

Na tribini će govoriti nikšićki pjesnici Spasoje Bajević i Ana Pejović.Nikolić je stvarao u drugoj polovini 20. vijeka, njegov opus je raznovrsan, a stil poseban. Njegovi stihovi odišu ljubavlju, nostalgijom, melanholijom, ironijom i osjećanjima bola, a prolaznost života, starost i bolesti koje sa sobom starost nosi, smrt, samoubistvo su samo neki od motiva koji se pojavljuju u Vitovim pjesmama.

Za Nikolića kažu da je poslednji crnogorski boem, Nikšićanin koji je rođen u Mostaru 10. septembra 1934, a preminio u istog datuma Podgorici 1994. godine. Bio je čovjek bez dlake na jeziku. Jednom prilikom o sebi je zapisao.

10417630_1540822602822739_7660672798425339946_n
„Pustite me, pustite da odem, bez pitanja kako i zašto i dokle, drumovi uvijek nekuda vode, a ja sam nomadskom glađu proklet.“

Doviđenja dragi moji
Bježim braćo od svih zala
Među vama Bog nek stoji
Idem idem svima hvala

„Rođen sam u Mostaru. Majka mi je iz Bukovice, od Jegdića. Moji Nikolići su iz Ozrinića. Ja sam kompletan Nikšićanin, iako već dugo živim u Titogradu.

… Ljudi su moje pjesme učili napamet, neko bi ih i objavio, a neki moji stihovi kružili su ne samo Jugoslavijom. Za jedan kažu da je možda i najpoznatiji slogan u svijetu. To je onaj grafit koji pišu po zidovima: ‘Zaustavite planetu, ja hoću da siđem!’

16998104_10155033806427365_1466665010979260509_n

… Ja nijesam pisao poeziju da bih bio slavan pisac. Želio sam, naravno, da ta poezija bude prihvaćena. Ali, nikad, zaista, nijesam osjećao da sam ‘slavan’, već da su ljudi razumjeli šta sam htio da kažem. Mislim da je svaki živi čovjek pjesnik. Pjesnik je u svakom ljudskom stvoru. Ko nije pjesnik, taj je davno mrtav. Ali, samo neki uspiju ovladati dušama svojih bližnjih.

Drugo je to što sam ponekad nekom sekretaru komiteta znao reći da moj mandat traje stotinama godina, a njegov samo četiri, i slično…

Nikad nijesam bio spreman na onu vrstu slave koja se nosi kao transparent kroz narod i na učešće u snobovskim manifestacijama. Od svih privilegija, koje taj pojam podrazumijeva, koristio sam samo neko moje pravo da kažem nešto u nevrijeme. Nešto što smatram da je istina koju će vrijeme dokazati. Kao ono u Sarajevu 1971. godine. Bilo je to kad su ubili ambasadora Rolovića. Ja sam tu bio učesnik književnih susreta, i skočio sam na sto u sred hotela ‘Evropa’ rekavši: ‘Ovo je pucanj u Jugoslaviju! Naš ambasador je ubijen iz mračnih rovova Osme sjednice CK SK Hrvatske’.

Odmah su me uhapsili. Neko je, međutim, pozvao tadašnje autoritete i pustili su me.

Ili… opet u Sarajevu, jedne godine, na Filozofskom fakultetu. Govore poeziju i razgovaraju pisci. Mene sa jednom grupom poslali kod vojske i radnika, jer su, očigledno, smatrali da ja, sa ono malo škole što sam završio, ne mogu biti interesantan studentima i profesorima.“

Iz zapisa Vitomira Nikolića

 

 


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove PV portal-a. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo da određene komentare obrišemo bez najave i objašnjenja.

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>