bio jednom jedan bioskop Život

Bio jednom jedan bioskop …



Došao je  ove 2017.godine  i  45. FEST u  Beograd. Iako  volim , ili  sam volio filmove, od toliko  FEST – ova  a  ni na  jednom  nisam  bio iako  su  svi  održani  u  vreme  moje  prisutnosti u Beogradu… I  tako, potrudim  se da  pronađem ove  godine  način  da  prisustvujem  svečanom  otvaranju,  da  škljocnem  mojim malenim „NIKONOM“ , da  uživo  vidim Mićalovićku  i Moniku  Beluči, a  sa  Kustom  sam se  već  sretao…Ali , nije  to  tema  ovog  pisanja, svak  će  film „Na mlečnom putu“  kao i  druge, doživeti na  svoj  način. Biće  i  onih  koji  ga  neće  razumeti, za  pisca ovih  redova, odličan, genijalan…Jedan  je  Kusta, reditelj, scenarista, glumac, pisac, muzičar… Čitavo  to  veče, svečano  otvaranje, film, nateralo  me  je  da  se  prisetim vremena, kada  mi  je  bioskop  bio  odmah  iza  sporta, ili  uz njega.  Pa evo  nešto  o  tome…Neko ni  to  neće  razumeti, a neko će se  naći  opet  u  25. redu –  sedište  4 i 5 u  „tami provincijskog  kina“, koga  više  nema i  setiti  filmova  i  likova, sa  kojima  smo  se  poistovećivali, koje  smo  danima prepričavali, i želeli da  bar  malo  budemo  nešto  od  toga…

image001

„Južna pruga“nije  tuga. Lepota  brale. Sloboda  Mićalović Ćetković – Kusta – Monika  Beluči ! Pitam koleginicu, kojoj  dugujem  zahvalnost  za prisustvo  ovom neponovljivom  događaju, može  li  ovo  majka  roditi? Pa  ko  bi  drugi,  i  to  u  Leskovcu  i  Peruđi!

image003

A prvi   film koji  sam  gledao bio  je meksikanski „Jedan  dan  života“. Nadživela  ga  je  njegova  muzika „Mama Huanita“ , kasnije interpretirana u  raznim  verzijama, kao  „Čaša  gorkh  suza“ i  dr.  Bilo  je  to  vreme   kada su  meksikanska  muzika ( Slavko Perović, Nikola  Karović  i  dr)  talijanska  kancona i šlageri bili  muzički  hitovi  na JU prostorima i  šire. Bioskopska  sala  bila  je  tada iznad fiskulturne  sale Doma  kulture, i  ulazilo  se  uglavnom na  drugi  ulaz sa  južne  strane ( kao u plesnu  salu). Kada  se ugasilo pljevaljsko  gradsko  nar.poz.1958. godine, sala  je  postala filmska.

image004

Mnogo  godina  kasnije, upoznaću  se sa čovekom  univerzlnih  znanja  i  velikih umetničkih ostvarenja, poč. Zdravkom  Velimirovićem, autorom  filma „Provereno min net“. Rekao  bih , igrano – dokumentarni  film, o  oslobađanju  Beograda 1944. godine. iz koga  mi  je  scena susreta u  tek  oslobođenoj  ulici,  dečaka  Boška sa  Čubure, sa  stisnutom  šakom  klikera  i  nešto  starjeg mladog  borca Crvene  armije Sakena iz Kazahstana sa puškom,  ostala nezaboravljena  do  današnjih  dana. Tu  igru klikera, u  kojoj  Boško  za  pobedu  dobija  pištaljku,  prekida poziv   Sakenu da  ide  u  jedinicu.

.-Pobedio  si, šta  hoćeš  da  ti  dam ?

  • Hleba, odgovori Boško, i  Saken  mu  dade  svoje  sledovanje, a  on  njemu pruži  šaku
  • Ma uzmi
  • Ne , dosta je  jedan , i  priključi  se  borcima na  bornom

image007

Vreme kada  smo  svi  želeli  da  budemo  „Tarzani“!  Može  i  bez „drugarice“, one  će  doći  kasnije. Džoni  Vajsmiler olimpijski  šampion  u  plivanju i „drugarica“ Morin  O’Saliven, a Čita  je  Čita.

image008

Nije prohujao ni decenijama  ni  vihorom. Kada  su  filmovi  bili inspiracija, san, želja,  da  budeš  neko  i  nešto. Gde  su  ti  glumci kao Klerk Gebel i  Vivien  Li? Kako  nas  je  Amerika  osvajala  filmovima, muzikom, modom, farmerkama, boljim  životom… a  onda  sve  sravnila tomahavkama, krstarećim, kasetnim, tajkunima…Stajali  smo  bez  daha pred  ovim plakatama. „Drinceri“  su  „tapkali“  karte…

image009

Ti  vestern ili „kaubojski“ filmovi bili  su  nam  ipak  najdrži. Igrali  smo  se  kauboja  i  indijanaca. Samo  nas „indijanaca“  uvek  je  bilo  manje. Džele, Mićko Maravić, ja, čupali  smo  peruške  kokoškama, garavili  se …

image011

Gari  Kuper  i  Grejs  Keli u  nezaboravnom  vesternu  „Tačno  u  podne“. Ostavila  Holivud, za  kraljevsku  krunu Monaka. Neponovljiva  lepota, koju  današnji  film  ne poznaje  i  ne  pronalazi, niti  može  da  napravi. To  samo  može  majka  priroda.

image013

image014

Ljubav  u  nevremenu, posle  ruske  oktobarske  revolucije, po  romanu  Borisa  Pasternaka. Dr Jurij Andrejević  Živago ( Omar Šarif)  razapet  između  dve  žene, one  zakonite Tonje( Džeraldina  Čaplin) i  one  druge Lare  Antipove ( Džuli  Kristi), dobio je  6.  Oskara. A muzika „Larine  pesme“ je ostala  za  sva  vremena  i  generacije. Uglavnom  , na mnogim  igrankama  tog  vremena  svirana  je  za  kraj, tj. poslednji  ples – dame  biraju !

image016

Zar nebi  bilo  divno da  smo  se  sreli  ranije pita  Lara  svog  ljubavnika Jurija , u  jednoj  od  scena  filma,  a  milion  žena  širom  sveta lije  I sve  simpatije  i  muškog  i  ženskog  dela  publike  su  na  strani  dr Živaga i njegove  ljubavniice  Lare. I gledaoci  i  čitaoci Pasternakovog  romana i  dan  danas  se pitaju, zašto  je  pisac odabrao  takav  kraj , tj  da  li  je  Živago   morao  da umre  i  to na  korak iza  njenih leđa, a  da  Lara to nikada  neće  saznati?

image018

Neponovlji  Džems Din.  Ko  nije  poželeo  da  bar  malo  liči  na  njega? Butnovnik  bez  raloga!

image020

I ti  si  jedne  zime u tami našeg kina, ljubeći  nežo  mene, ljubila Džemsa Dina. U provincijskom  kinu, stare  filmove  daju, tamo  još  uvek  pravda, pobeđuje  na  kraju.

image022

Volela  je  „Sjaj  u  travi“  (  ma  i  ja!) Lorku  i Bodlera, pevali  su  moji „Indeksi“ neponovlji Davorin  Popović Pimpek i  drugovi…Crni  biser – Natali Vud , slovenska  lepota  i  Voren  Biti…Ali :“ Sad  si  u  životi  i  morala  bi  znati –nema  više  nikog da  ti  vrati  sjaj  u  travi !  Ili  kako  to  u  stihu  napisa V. Golsvordi a  ja  prepevah: Šta  ako  je  nestalo sjaja  u  travi/ i  raskoši  jednog  cveta?/ Nećemo  tugovati/ sačuvaćemo snagu  za  ono  što je preostalo/ tražićemo  sreću u onome što  dolazi…

image024

 

Rajan  O’ Nil  i  Ali  Mk. Grou u „Ljubavnoj  priči“ o  siromašnoj Dženifer i bogatom  Oliveru koja je  rasplakala pola  planete. Oni  se  vole, venčavaju i  sve  se  odvija  kao  u  bajci, ali Dženifer  se  razboli  i  umire. Daleke sedmdesete. „Niko  više  ne  sanja, prošlo  je  doba  sretno, ko  da  se j..e  s time,  svi  hoće  konkretno..“ I  dođe  to  „konkretno“! A  to  je  ovo  danas  i  ovde! A i muzika  iz ovog  filma je  za  sva  vremena.

image026

Dva  dinara  druže ! E  to  su  te  karte za 25.  red provincijskog  kina, 07.9. 1969. Nije  došla , a dogovereno je    u  5  do 5. Ostale  su  samo  karte i  sećanje  da  je  jednom  bio  jedan  bioskop! Zvao  se „1. Decembar“ ! A  bilo  je mnogo važno ko  je  na  vratima  bioskopa: Bahrija, Slavko, Kuršum, a  možda  i  više nego  šta  sutra  rade  profesori  iz  matematike, fizike, hemije…

image027

Vladimir  Perić Valter, je rođeni  Prijepoljac. Savremenici tih  događaja  i  istoričari, tvrde  da  je  Valter izmišljen, a  dr Nele  Karajlić  u „Fajront u  Sarajevu“ piše“ da  se  reditelj Krvavac  nije  bavio istorijskim  činjenicama i  snimio  je  film kaubojsko  –  detektivske provencijencije o  pokretu  otpora  koga  nije  ni  bilo…“ Ali  i  sam  kaže “ da  je  taj  kaubojski  film , postao  simbol  generacije , naš  katalizator, mjesto  okupljana …“  I ne  samo  nama, Bata  Živojinoć  i  Valter  postali  su  miljenici  i  vana  granica Juge, a  u  Kini  i  dan  danas  imaju  milionsko  gledalište.

image028

Ko  nije  imao  ovu člansku  kartu,  imao  je  problema  sa  predvojničkom ! A i tu  je  bilo  dobrih  filmova .  Bili  smo svi  zajedno  u  spojenim  zelenim  klupama učionice  IV- 2. Danilo  nam  prvo  pročita  sadržaj filma, nema  dobacicanja  i  komentara: Pis maco  i  sl. Zvrči  projektor  „Kvarc“ slika  dobra, filmovi primereni  đacima i vremenu…

image030

Nezaboravljen, imam  ga  i na tri   DVD.  Koliko puta  sam  ga  gledao ? Hrabri  logoraši, pristaju  da  igraju utakmcicu protiv   nacista. Iako  im  je  u  poluvremenu, pokret  otpora  pripremio  bekstvo kroz prokopan tunel  do  svlačionice, odlučuju  da nastave  utakmicu, jer  gube 0 – 4 ! Vraćaju  se  na  teren, smanjuju  na 3-4 i  onda u 90 min. Bobi  Mur ( malo  ih  zna kakv  je  to  bio  igrač engl.rpr.) centrira sa  desnog  krila, a  PELE (ovoga valjda  mnogi  znaju  ili  su  bar  čuli za  njega)   makazicama izjednačuje  na 4 -4!  Golman logoraša Silvester  Stalone…Stadion  je  u  euforiji, publika utrčava  na  teren  i u  zagrljaju  sa  igračima  odlazi kroz  kapije stadiona  na  slobodu! Pobedom  u  bekstvo !

Da  svako  od  nas  imao  bi  svoj  izbor  dragih  nezaboravnih  filmova, ili  muzike  iz  filmova, koja    je neke i  nadživela: Treći  čovek, Šerburski  kišobrani, Dobar –  ružan –  zao, Kum,…

Teško  je  sve  zapisati  i  opisati  i  na  ovu  temu, i  filmove  i  glumce, pa  mi  neće  zameriti  MM, KK, BB, Katrin  Danev,  Romi  Šnajder,  Alen  Delon, Žan  Gaben, Lino  Ventura …Neće  mi  zameriti  ni  ovi  današnji,  čije  filmove  ne  gledam i  koje  ne  poznajem…

image032

Da, život  je  čudo,  ali  i  film,  mislim  na  one  ranije i  filmove  i  glumce…Možda  bih  se  mogao  svrstati u  dobre  poznavoce domaćeg  filma, posebno  onih  Kustinih: Sećaš  li  se  Doli  Bel? Otac  na  službenom  putu…Ili  Živka  Nikolića: Ljepota  poroka, U  ime  naroda, ili Ko  to  atmo  peva, Maratonce, Varljivo  ljeto 68. Zdravka  Velimirovića: Derviš i  smrt, Dorotej, Vrhovi   Zelengore..

Neko  će  sve ovo  dopuniti , i  bolje podsetiti  na  čari  bioskopa, zajedničkog  gledanja  filma, druženja, komentara,  i  radoznalost  plakata  za – SLEDEĆI – a  „SLEDEĆI“, kada  će on  doći ?

image034

Ostao  je program   filmova iz  beogradskih  bioskopa (kojih  više nema) neke sedamdesete…

Bio  jednom  jedan  bioskop, ma  bilo  ih  stotine,  hiljade… Nije  to  bila  sudbina  samo  zavičajnog „1. Decembra“. Stariji  beogradski  studenti  i  đaci, pamte  verovatno i ove iz mog „Herbarijuma sećanja“. Gde  su  je  još „Slavija“, „Avala“,“Sloboda“, „Partizan“ ( samo  erotika!), Dom  sindikata…Vreme  gradi – nevreme  ruši! Možda  će, ko  zna  kada,  opet  neko  lepiti  karte (Muki  majstore) pitati  ko  cepa  karte, držati  se  za  ruke… „Onda  smo  ih  čekali  da  slete  niz stepenice studenjaka pa    pravac  bioskop…

autor, Vojkan T Bojović